Маријана Петронијевић једна је од петоро ученика које је Удружење „Теофил 1198“ одабрало за петнаестодневни боравак на острву Крф. Матуранткиња је Гимназије у Чачку. Подсећамо да су деца „Теофила 1198“ боравила на Крфу захваљујући организацији „Свети Срб и ја“. У оквиру активности које су сви имали у кампу, Маријана је добила похвалницу за писање извештаја. Њен текст који је похваљен преносимо у целости:
Првих седам дана на Крфу
Данашња обавеза: чишћење дворишта. Узимам метлу и одлазим да пребришем степенице испред места где се молимо. Гомила лишћа. Једну по једну степеницу бришем и стижем до плочника. Плочник?! Нисам га ни приметила раније. Мислила сам да је тамо само лишће и земља. Полако бришем, лево-десно. Плочник се види све више и више; узак је, али се види јасно, води до крста. Чистим, чупам коров што крије степенице. Убрзо, читав плочник засија и поглед ми се поново упути ка крсту. Срце ми заигра. Али, гле! Тек што очистих плочник, паде на њега један лист, а затим други, трећи... И би ми јасно да ћу стално морати да бришем плочник ако желим да га јасно видим и лакше дођем до крста.
Моје срце је попут плочника окорело. Осећам како ме гуши својим жилама док ме лаже како ме чува. Чува празнину и чува бол. Чува празне снове. Сви они нижу се, падају на моје срце. Заборавила сам да имам срце и како се оно користи. Заборавила сам Кога волим. Заборавила сам Ко ми фали. Код куће, отворила сам вратанца обора, изјурише сви бесни људи из мог живота и остаде тишина. Тиха је моја свакодневица. Имитира мир. Требало је двеста очију да у њима потражим душу, да се сетим шта је душа. Већ седам дана гледам у ту гомилу очију. Из њих читам приче, пејзаже, неке друге очи... У њима осећам љубав према Богу. У њима видим како се Божја креативност и савршеност плете у мреже талената, хумора, снаге, храбрости, смерности и надахнућа. Звуци виолине и гитаре загревају срце за буру емоција када моћан глас, када свилен глас проструји Крфом. Певамо! Зашто стално певамо? Јер нам у крви срећа плива. Не само јер је море лепо и путовање забавно. Срећни смо јер се ближимо Богу, заједно.
Ипак, ништа човек преко ноћи не може решити. Необично је овде. Непријатно на тренутке. Слични смо, али нисмо исти. Понекад гомила људи иде на живце. Али овде није важно само тренутно осећање. Важно је стање мира које влада. Понекад организација није добра, али никада не влада хаос. Свако од нас има свој задатак свакога дана и јасан смисао у срцу, па и ако дан својим чарима и искушењима тежи да одведе у странпутицу, вечерња молитва подсети зашто смо овде. Код куће влада анксиозност због сутрашњег дана, кајање због прошлог, а данас... Данас не постоји. Овде се слави прошли дан, за будући се планира, а данас се живи! Код куће, много људи агресивно, попут бикова, дође у живот и из њега оде, остављајући за собом празнину и прашину. Овде, попут оваца, сви се окупљамо на звук звона. Мирно, послушно. Полако сазнајем шта је прави мир, а не празнина, шта је права срећа, а не понос.
